Dan duge

Postoji u Dalmaciji jedna reč za koju znam i koja mi se nikako ne dopada,i, koju nikad nisam volela da izgovorim. 
Ne, nije magarac.

Muški primerak magarca nije jednostavno magarac. Ne, on ima poseban naziv,a, to je, kao što većina nas zna - tovar. Sama reč tovar nekako jako ozbiljno zvuči kad se izgovori. On, tovar, kako sama reč kaže, nosi neki teret,tovare, samim tim je jako potreban domaćinstvu,i, ta reč nekako skupo zvuči, bez obzira da l' je izgovarao gazda ili gazdin sin.

Medjutim, ženka magarca ne naziva se magaricom, kako,po meni, treba,nego,kratko i jasno - kelja. 

A, što baš kelja, veze nemam. 
E, sad, koliko god onaj što nosi neki teret zvučao ozbiljno, vredno, skupoceno,i tako muški, toliko ova izgovorena reč upućuje na nekog šuntavog, sludjenog, munjenog u mozak, glupog, i tako bezvrednog. Kelja !

Svakog ranog jutra, pre nego što zvezda upeče, gazda bi, pre nego što podje u vinograd, izvodio svog tovara ili kelju iz kuće,u zavisnosti šta ima, vezivao, njega ili nju, za neko drvo i odlazio na rad. Životinja bi tako vezana ubijala vreme pasući ono malo trave što žega još nije ubila, bez kapi vode, trpeći žedj kako samo ona zna i ume. Dok vrelina one zvezde peče u mozak, sve jače i jače, ona ili on, vrteli bi se u krug oko drveta, tražeći pogodniju granu ispod koje bi sakrili, barem, glavu. 

Gazda bi u podne, na zvona Zdravo Marije, prekidao posao i odlazio kući na ručak, jer, kopati se tad od vrućine ne može, i, opet, pred zalazak sunca, odlazio u vinograd, sve dok zvezda negde ne ode, a, to mu dodje negde do pred veče. Vraćajući se iz vinograda, ako ga put nanese pored onog drveta, odvezivao bi svoju životinju i vodio je kući, ili bi se tek posle večere setio drveta.

Često sam bila u prilici gledati kako te životinje, natovarene burićima, idu u koloni jedna za drugom. Uskim, kozjim stazama, zaraslim u bodljikave divlje kupine, posrćući uz put o neravno kamenje. Isti tovar nosile su i muške i ženske životinje, i to bez zastajanja, bez odmora. Nekad je tišinu presecalo samo frktanje, na koje niko ne obraća pažnju. Na izvoru bi se odmorile, tek toliko koliko da se napiju vode,i sačekale da se burići napune. Sad, sa još većim teretima, strmoglavim putem vraćale bi se kući. Sa ili bez povremenog frktanja, isto im dodje.

I, da, zaboravih najvažnije, ono drvo.

Dogadjalo se da od silne vreline i žedji, možda i gladi, životinja pregrize zubima konopac kojim je bila vezana i protrči pustim podnevnim ulicama. Neko bi dojavio gazdi u vinogradu, i, on bi, ako je tovar u pitanju, ostavljao sve, odlazeći da ga potraži, ponovo priveže za drvo ili odvuče kući u hlad. 

Ako bi to bila odbegla kelja, kojim slučajem, gazda bi samo odmahnuo rukom, što bi predstavljao zahvalnost za informaciju, i nastavljao da kopa.

Gledala sam je s prozora. Tužna i bolna je ta slika.

Projurivši koji krug po ulicama, tek toliko da izbaci bes, nemoć iz sebe, šta li, vraćala bi se blizu onog drveta. Stajala je tako na sred ulice pod zvezdom, povremeno frkteći, bolno pokazujući danu zube. Zamasima repa i jakim udarima kopita o zemlju, terala bi one muve koje su je, onako vezanu, bolno ujedale, a krv curila po tananim nogama. Kod slučajnog prolaznika tada bi izazivala strah. Za pažljivog posmatrača, izgledala je sludjeno, udareno u glavu, bez mozga.. Kao neko ko ne zna ni gde bi,ni šta bi... Neko ko je povredjen, ranjen, uvredjen od strane svojih najbližih...Kao neko ko ne može ni sa njima, ali, ni bez njih. Ko ne zna ni gde bi od njih.. 
I, sve tako dok se ne pojavi gazda, koji je blago povede svom domu. Bez frktanja..

Ko je razumeo, shvatiće, iako verujem da ovu pričicu može razumeti samo kelja.

  24.09.2011. 10:18 

 10.10.2010. 01:35

.....ali samo do gospa Rade.....

Iliti Beogradske hronike. Ne znam, kome je od ukućana palo na pamet da prebaci tv kanal na RTS, ali, moje englesko raspoloženje nestade k'o balončić od sapunice, kad sam pročitala na kajronu da su beogradski vrtići otpustili tridesetoro dece zbog neredovnog dolaska ! 
I to, ne zbog dece, mama i tata, nego zbog Nišlija i Somboraca.Šta ta vest znači nekome iz Niša?Još uvek ne mogu da verujem da RTS,  javni nacionalni servis, emituje Beogradsku hroniku na svom Prvom programu? Uredno obaveštava celu Srbiju kako su neke čike, u Beogradu, otpustile tridesetoro dece zbog neredovnog dolaska ! Pa, šta ta informacija uopšte znači bilo kome? Šta znači Zrenjanincu? Da l' Valjevci uopšte gledaju Prvi program RTS-a? 

Ali, to ne zanima urednika pomenute emisije. On nastavlja u istom smeru, pa nas dalje uredno obaveštava da su se baka i unuka zaglavile u liftu nekog beogradskog naselja ! Mož' misliti kako je to jako važna informacija za Negotinca ! Cela zemlja se zaglavila, pa nikom ništa,al' baba i unuka u liftu, e, to je već nešto drugo. 
Čika Tijanića neće zanimati da li je Zaječarac pročitao tu bitnu informaciju kad mu bude pretio sudom u koverti. On je emitovao svoj program; da l' smo mi njega gledali, da li se on nama svidja ( program mislim, ne Tijanić) njega to ne zanima. 
Mi moramo da platimo. Mi sve moramo da platimo.

Danas moje male šarene emocije široko variraju. Do ponoći, možda budem pisala u svim duginim bojama, ko zna.

Nisam stigla da se setim šta savetuju pesnici i mudraci za ovakve situacije, jer je odmah u kući nastala larma zbog visine telefonskog računa. Samo nam je falio Šerlok Holms, da tačno utvrdi ko je napravio ovoliki račun i ovog meseca, i, naravno, jedna bandera, da tom krivcu odmah presudimo!

Sva sreća te je, baš nekako u to vreme, počeo Midsomer murders, pa sam se  tiho izgubila u pravcu televizora. E, kad je gosn. Barnaby bio ponudjen čajem, setila sam se da bih i ja sebi mogla da priuštim taj užitak.Maksimalno opuštanje uz prelepe engleske bašte, pitome predele, hladne Engleze, sa šoljom toplog, zelenog čaja u ruci. Bez obzira što serija govori o ubistvima. 

Moje male, šarene, dnevne emocije total zacrni jedan potpuno nebitan lik u mom životu. Toliko je nebitan da mu ni ime ne znam. Možda on moje zna,ali ja njega ne zanimam. Za njega sam običan teret, jedna od mnogih.

Ne ulazi mi ni u kuću. Nisam kafu popila s njim, ni ljudski čašu 'ladne vode popila. Ama baš, baš, nikakve veze nemamo. Na ulici, kad ga sretnem sva se stresem, k'o da sam videla Clooney-a. Onog pravog, podrazumeva se. Ovaj lik 'ladno prodje pored mene, ne primeti me. Da me barem gurne laktom, nagazi nogom, kao slučajno. Jok, ni to. Al' čovek ima tu moć da mi neprimetno, što bi se reklo na kvarnjaka, il' finjaka, isto mu dodje, ubaci kosku zbog koje se svi po kući k'o kerovi glodjemo i svadjamo. Toliko mi često čini zla, koliko nikad nije ni jedna prijateljica, ni jedan šef. Ni jedan direktor. I glava i srce, i mozak, me bole zbog njega. Ko je on da zbog njega sebi postavljam pitanja o smislu svog života? O tome šta radim, zašto radim....? Al' njemu je pos'o da mi zacrni i dan, i noć, i mesec! Jeste li pogodili? Da,to je moj poštar.

 (Dalje)