Dan duge

Ožiljci

jasbi | 18 April, 2014 19:54

Prozor moje dnevne sobe gleda na jutarnju stranu sveta. To je, valjda, jedina njena lepota, koju, da budem iskrena, uglavnom prespavam. Stajala sam još uvek pospana, u spavaćici, i, gledala, preko komšijskih krovova,u narandžastu loptu. Meni je delovala kao da vrlo udobno sedi na njihovim crepovima.Onih polomljenih, koji je žuljaju, izgleda nema. Ovaj nebeski teret moje komšije nisu osetile. Iako, uglavnom, nemam običaj da se protežem i zevam pored prozora, sad sam to uradila i naslonila se na njega. Par minuta, zadovoljno sam gledala u nebesa, slušajući jutarnju priču komšijskih gugutki i golubova. Jutro je nagoveštalo lep dan.
Da ne opisujem obavezne jutarnje radnje, ipak, moram reći da sam tog jutra bila sretna, jer se miris proleća osetio u zraku, i, da sam u toku budjenja, uz dugu kafu, smislila da skuvam za ručak pasulj. Sva sretna što sam izbegla dugo mučenje mozga svakodnevnim pitanjem – šta u šerpu, šta u šerpu, a, šta danas u šerpu?- odmah sam pristavila lonac na šporet. Pasulj je već uveliko nešto pričao ujednačenim tonom, kao da brzo, samo meni, prenosi neke strašno poveriljive abrove, kada se začulo zvono na vratima. Bio je to moj stari komšija. Išao je stazom prema meni oborene glave. Ništa ni čudno ni neobično, sve dok, bez pozdrava, nije prošao pored mene. I dalje bez reči, ušao je u sobu i seo za sto. 

 - "Umrla je Vera", rekao je hladnim glasom. Bez ikakvih emocija, preneo je informaciju do mene i nastavio da gleda u sto. 

Bila sam zatečena, kako vešću, tako, i, njegovim jadnim, otrcanim izgledom. Ovim drugim više. Nemo sam gledala u njega, jer je čovek vidno propao od poslednjeg vidjenja,ali, ipak, sam morala pitati o kojoj Veri je reč.
Ne dižući glave od stola, teškom mukom, samo je ponovio –"Vera".
E, sad sam tek bila potpuno zbunjena. Jedina Vera za koju oboje znamo je lokalna pijanica ! Zarozana, prljava, večito pijana...Pojavila se u našoj ulici ni od kuda, stanovala je nigde, a bilo ju je svuda. Niko je pre nije vidjao ni poznavao. Rodjaka nije bila ničija. Ta žena je jednostavno došla. Kako i zašto, nisam znala, niti me zanimalo. 

 I dalje je gledao u sto. Na momente, starački,jadno i izgubljeno; na momente, dečije uplašeno.

Ćutao je, gledajući u nimalo zanimljiv stolnjak. Nešto je, čak, prebirao prstima po njemu, tražeći ,samo njemu vidljive, mrvice.

Zapalih cigaretu iz potrebe da nešto radim, a da ipak ne narušim njegovu patnju. U stvari, bila sam zgranuta. Zašto je on tako pogodjen smrću žene koja je izgledala kao stari alkos? Kakve veze ima ona sa njim? Hiljade pitanja prolazilo mi je kroz glavu, dok sam gledala u čoveka koga je nečija smrt ovako teško pogodila. Poštovanje prema bolu, nije mi dozvolilo da pitam.

Ponekad bi digao glavu, tek toliko da baci neimenovani pogled kroz prozor. U pauzama, prekidao je tišinu teškim, bolnim uzdasima. Ja sam gledala zgrčene prste, on je ćutao. Nit' on progovara, nit' ja pitam. Mučno. Jedino je vreme, koje se teglilo preko stola, narušavalo ujednačeno zvrndanje pasulja u loncu. Od nekud', sasvim iznenada, kada sam već pomislila da će se ovo neugodno ćutanje pretvoriti u večnost, počeo je da priča, sa ono malo hrabrosti koju je u tišini skupio.

Bežeći ispred barutnih oblaka nekog malog mesta, neke nebitne zabiti, Vera je došla u velegrad u potrazi za mirnim životom. Sa svojim prvim trotoarskim koracima srela je njega, čoveka, kome nije znala pročitati na čelu dijagnozu lečenog alkoholičara. Krenuli su na njegov predlog u život zajedno.Sveže skuvan ručak, oprana i ispeglana posteljina, topla večera, vruća jutarnja kafa u dvoje,značili su mu mnogo. Mnogo mu je značio i nepoželjan miris šljivke, koji je svu tu nenadanu čaroliju presekao. Nekako sa tim mirisom došla je i vest da će ih uskoro biti troje. Paralisan od straha, jedino se mogao setiti pakla svog lečenja i zamisliti život u kombinaciji brlje i prljavih pelena. A, ne, to ne dolazi u obzir, vrištao je strah u njemu. 

Dobro nalivena i pomirena sa sudbom, Vera je otišla da spreči dolazak trećeg bića, posle čega je i sama, lako sležući ramenima, otišla iz njegovog života. Negde na ulicu. Opet na ulicu. Dugo su je jedino flaše poznavale i niko više. I, desilo se ono što se jednom moralo desiti: u hladoj i gladnoj sobi osim nje, jedino je flaša bilo previše.

Tu je zastao i pogledao u mene. Žutom licu sjaj je davala samo jedna suza,preteći da se, svakog trena, izlije u dubok potok nesreće.

Ućutala me muška ispovest. Nisam znala ni šta da kažem, niti da li smem nešto da kažem. I, pre nego što sam uspela progovoriti bilo šta, srela sam pogled koji me je opomenuo. 

Teškom mukom, otvoriše se suve muške usne, i, kao krilima nošen, izlete sav bol – kajem se.

Godine od tada prolaze i prolaze....Početkom svakog uskršnjeg posta setim se te žene, njenog iznenadnog odlaska i sudbine. ...Kakva te kolevka zaljulja, takva te lopata zatrpa, kaže narod. 

Kako vreme odmiče, sve više mu verujem.

  01.10.2010

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb